Skoro odgledani satirični film Priče iz Zlatnog doba, naveo me je na ponovno pokretanje jedne teme
za razmišljanje. Poenta je prosta: organizuju se razne edukacije (seminari,
kursevi, tribine) pa i časovi formalnog karaktera za različite profesije i
hobije. Ali niko nikada nije pohađao nastavu Kako postati roditelj, kako osamostaliti dete, kako odgajiti pravog
čoveka… Kad se tome doda socijalni kontekst u kome živimo, okolnosti kroz
koje svakodnevno prolazimo sa sve onima koji nisu još uvek samostalni da
nezavisno misle, žive i rade, lako se dolazi do legendi iz pomenutog filma –
položaja dece u socijalističkom, a što da ne i (kapitalističkom, savremenom,
jadnom) društvu.
Aktuelni događaji naveli su nas da živimo od danas do sutra.
Prvobitno loša ekonomska situacija, a onda i razni nemili događaji potresaju
javnost iz dana u dan, a ista ta populacija kao da se danima kroz medije i
političare hrani razvijanjem tih tematika. Umesto da se sopstvena deca
vaspitavaju na najbolji mogući način, izvlačenjem najboljeg mogućeg iz svega
(deci to objašnjavamo kao pouke) i malo energije koja još postoji troši se na
epizode linča, sa sve decom u blizini. Dok ne dođe opet neki skandal na red,
samo se nadam da vinovnici neće biti isti ti svedoci ,,od juče’’. Srećom, mladi
sazrevaju mnogo bolje nego što to ostali i primete. Pre par meseci se to
zvanično i pokazalo, najsvetlija tačka onih poplava bili su volonteri kao pravi
primer usmerenja pozitivne energije. Savesno i kreativno, što mnogi
individualci ponekad zagube.
Ono što pedagoška teorija nudi kao rešenje za praksu jeste instrumentalna
motivacija (nagrada i kazna), ljubav i podrška u oba slučaja, rad na
samostalnosti dece i mladih, podsticanje na celoživotno učenje… Svaki trenutak,
pažnja, novac uložen u obrazovanje najsigurnija je investicija. Jedino da posle
ne bude - ,,Izveli smo decu na pravi put.
Zato niko ovde nije ostao.’’
Darko Stojković, OPC Niš
